'Nothing's impossible, Charlie'

~


04.02.2020.

Je te jetterai des sorts pour que tu m'aimes encore



            Smešno je prisetiti se početka. Jer svaki početak je smešan (ili težak?). Sećam(o) se kako sam mu na prvom sastanku skrenula pažnju na to da je sed, a on se pravdao da je to zbog svetla, a ja zapela da nije. Sećam se da sam došla kući i mislila o tome kako smo se čudno poljubili. I tako nekako je sve počelo. Kad razmišljam o ovih godinu dana budem neizmerno zahvalna na svemu. Uvek mislim o tome da bih rado svaki dan opet proživela iznova, toliko su svi značajni i lepi. Čak i oni dani koji su borba (a najviše borba sa samim sobom i svojih strahovima i nemoćima) su bolji nego bilo koji dani bez  njega. Volim kad ležimo i pričamo kako će sve izgledati kad počnemo da živimo zajedno, kako ćemo srediti kući, gde ćemo putovati ovog leta. Volim što mi svaki dan počinje i završava se tako što kažem nekome koliko ga volim i koliko jedva čekam da ga vidim. On me često pita gde sam bila svih ovih godina, što se nismo ranije sreli, a meni je drago što sam ga upoznala kad jesam, jednostvano to je bilo pravo vreme. Zamisli da sam ga upoznala u periodu kada se drugačije bavio muzikom, kada je bio popularan i nastupao, ja sa tim ne bih mogla da se nosim.. Da, bilo je odavno pre mene i to je neki drugi život za njega, mada mene i sad ponekad kad mislim o tome uhvati neka ljubomora, uf. Zato sam zahvalna, jer je ipak sve u svoje vreme. Ali smo shvatili da smo se nas dvoje kao mali kupali u istoj reci u istom selu gde ja imam vikendicu, on je provodio vreme kod prijatelja. Tako da nam se putevi ukrštaju od najmlađih dana. Čudo je što smo se sreli, ali je bilo suđeno. Drugačije to ne bih mogla da objasnim. Osećaš da je to ono pravo i proživljaš svaki dan želeći da ga što bolje iskoristiš, da što više daš i voliš, budućnost ima svrhu i sve što radiš ima neki viši smisao. Tako ili nikako.