Bila je ovo dobra godina. Toliko dobra da sam pomalo zaboravila koliko mi otac nedostaje. Ali ponekad me uhvati velika muka i ne bih umela nikada do kraja da objasnim kakvo je to nedostajanje, samo budem neizmerno tužna u sebi. Setila sam se jedne situacije od pre par meseci kad me je On vozio kući i prošli smo pored čoveka koji je identičan kao moj tata. Isto je hodao, isto je nosio jaknu i ruke u džepovima i brzo hodao. I meni je zastala knedla u grlu. Ne znam u šta tačno verujem ili ne verujem, jer iskreno nisam neki vernik, ali čvrsto verujem da sam ja i dalje povezana sa ocem. I verujem da mi je on poslao dobrog čoveka. Stvarno dobrog čoveka koji će da me čuva umesto njega.